Pravila slikanja i crtanja Mita Ristić savladao je isključivo ličnim naporom i istrajnošću. Dve i po decenije on je prisutan u srpskoj umetnosti i u izlagačkoj praksi veoma je aktivan stvaralac.
Od 1978. godine nebrojeno puta izlaže samostalno i kolektivno ne menjajući autentičan i prepoznatljiv likovni iskaz pa je i u kontekstu naše likovne umetnosti osobena pojava čije je slikarstvo snažno obojeno pečatom njegove umetničke ličnosti. Iako dosledan naslednik specifične vranjanske slikarske prakse i etičkog odnosa prema stvaralaštvu, zadatku i razlogu umetničkog, isto je preokrenuo u korist sopstvenog, ostvarujući autentično delo. Posle nekoliko izleta u različite slikarske svetove i izazove koji su obećavali slikarevu sreću, i kada se najintenzivnije upoznaje sa svetom umetnosti, on upravo kroz takav likovni zapis otpočinje izučavanje samog sebe.
Od tada njegov likovni jezik se zasniva na prevazilaženju predrasuda o dopadljivosti i naleta taštine. Ristić se opredeljuje za slikarstvo kakvo želi i za svet koji sam odredjuje sa znakom zapitanosti kakve su mogućnosti tog istog sveta u odnosu na ljudski nemir. Likovno opredeljenje Mite Ristića hrabro je i onda kada je u okvirima apstraktnoasocijativnog, koje je presudna preokupacija s jedne, ali i u okvirima objekta kao inspiracije i potvrde odnosa prema tradiciji i kulturnom nasledju zavičaja s druge strane. Jednom reči, prihvatio je i rizik i strpljivost u stvaranju vlastitog izraza. Sargiju, motiv realnog sveta, unutrašnjim doživljajem prekomponovao je u sažet oblik. U tome on sledi vranjanski temperament i nasledjenu duhovnost poreklom od Vizantije, a gestualnost stečenu i kultivisanu dugogodišnjim iskustvom primenjuje dominirajućim tvrdim lelujavim linijama , gustim spletovima, prepletima, dubokim slojevima naslaga zgusnuto zapetljanih. Ali, inverzija u kretanju - naviranju žestoka je, jer je i poput vihora opet negde sve smirujuće , utišano. Te ritmičke partije variraju od slike do slike. Autor stvara bojene drhtave niti i svetlosni prodor izmedju njih gradeći tako složene svetlosne mreže. Paleta se menja zavisno od kompozicije i strukture slike: plava, zelena, žuta, sve do žarkocrvene. Ovako zasnovan koloristički odnos nije suprotstavljen. On je sveden. Odredjena gama je dominantna, a u skladnom kolorističkom odnosu dominirajuće su i po dve game. U Ristićevom slikarstvu boje imaju i univerzalnu simboličku funkciju. Primena crvene odražava snažnu strast i duboko emotivno pražnjenje. Linearno likovno kretanje, takodje, diskretno naznačava geometrijski oblik: kvadrat, trougao, krug, pravougaonik, svaki drukcijeg svetlosnog intenziteta i velicine poteza.
.Takvom geometrijom, blago prikrivenom, ali i skladno uklopljenom, uvodi red i čvrstinu u slikarstvo svojevrsnog asocijativnog apstrakovanja sadržanog ponajviše u samoj atmosferi. Svaka slika je svet za sebe, ali i opšti doživljaj i osnovna impresija. A upravo reč je o uvodjenju kontrapunkta: prostor u prostoru. I upravo zato rezultat možemo pripisati prisnom doživljaju sveta kojim je autor okružen, njegovom maštanju, pamćenju, prisećanju i sećanju, a sve to iskazano kao neka vrsta sinteze pesničkog doživljaja i organski opus sintetizovanja ranijih preokupacija na jedan potpuno nov način. Umetnik ovde po prvi put upotrebljava predloške etnografskog nasledja kao sastavni deo slike, koji ce, verovatno, kasnije imati mnogo radikalniju ulogu.
Kao zaključak nameće se da je širina i raznovrsnost budućeg Ristićevog istraživanja u traganju za likovnim izrazom jednostavnog, razumljivog i sažetog iskaza neograničena. Ako su delo i stil odraz vremena u kojem umetnik živi, onda se Ristićevo slikarstvo uočljivo uklapa u savremene estetičke norme, sredstva i rezultate. Ali, isključivo ličnim jezikom izražavanja uz sve poštovanje zahteva vremena.